четвртак, 20. јун 2013.

Draga moja bako

Dugujem ti toliko objašnjenja.

Bila si tu kada sam ostala sama, bila si tu i pružila mi dom, bila si tu kada sam ti na krilu plakala, bila si tu kada sam se smejala lusteru koji visi, bila si tu kada sam donela mrtvog goluba i tražila ti da ga oživiš, bila si tu kada sam padala sa stepenica i prvi i drugi i treći i stoti put, bila si tu kada sam pala sa terase, a deka me uhvatio, palila si sveću svakog 4. maja, bila si tu kada se ceo svet rušio, bila si tu kada sam naučila da vozim bajs, bila si tu kada sam padala sa rolera i dizala me iako si znala da nije to baš za mene, bila si tu da izmeriš svaku temperaturu, bila si tu da mi zasladiš svaki gorak lek, bila si tu kada sam pokušala da napravim kućicu na drvetu, bila si tu kada sam tražila lepu brenu kasetu i barbiku, bila si tu kada sam umakala nos u eurokrem, bila si tu kada sam svako jutro dočekala na stolu domaći hleb i onaj tvoj ajvar koji toliko volim, bila si tu kada sam odlazila daleko, bila si tu kada sam se vraćala, bila si tu kada sam ostajala, bila si tu kada sam volela, bila si tu kada su letele stvari i grube reči, bila si tu kada sam plakala neutešno, bila si tu kada god sam živela.

I nikada ništa nisi pitala.

Hvala ti.

понедељак, 03. јун 2013.

Jesen u mom junu

Moje omiljeno godišnje doba je godišnje doba koje se samo pojavi nepozvano bez razloga bez konsultovanja kalendara i tako traje i traje... Pa dok ne pocrkamo svi. 
Priroda je zelena sve cveta a napolju je tmurno i pada kiša desetak stepeni. Prosto kad pogledaš kroz prozor nervni slom krene da te piči. Kroz nervni slom prolaze i ptice koje bezuspešno pokušavaju da krešte kao Mira Škorić posle tri kutije cigara. Sve je super svi spavaju sve ljude boli glava svi se razvlače kao creva po ulicama a najhrabriji i najuporniji pokušavaju da se kreću po gradu jer jebiga moraju.
Babe divno umiru. Teatralnije nego ikada. Sve su već onako baš baš na samrti jer ovo vreme božemesačuvajnemogujaovo. Ne mogu ni ja baba. 
Moda me prosto oduševljava ovih dana. Studenti koji su uredno prvog maja spakovali svoje kapute cipele čizme i odneli kućama  sada trčkaraju u platnenim patikama i bermudama za autobusima jer je majka poslala sve to nazad plus čajeve vitamine voće i malo belog luka. Ovi odavde ne mogu psihički da obuku debelu jaknu ali moraju pa izgledaju kao da ih je neko tukao danima u podrumu.
Jagode koje prodaju u gepeku i pored maxija rodića na sivim trotoarima izgledaju kao da se neki patuljak sreće posrao po nama da nam zagorča život što ne možemo da uživamo u hladnim jagodama na toploj terasi uz ledenu kafu i ventilator.
Jako mi je žao gazdi na Štrandu. U što će ti ljudi da završe u kafanama pijani jer ode im sezona svaki dan gube pare a već su dosta uložili. Nema ni razuzdanih maturanata da nagrnu i popiju po pivo sa limunom i malo vinjaka. Jebiga.
Odoh da spavam i plačem.