Moje omiljeno godišnje doba je godišnje doba koje se samo pojavi nepozvano bez razloga bez konsultovanja kalendara i tako traje i traje... Pa dok ne pocrkamo svi.
Priroda je zelena sve cveta a napolju je tmurno i pada kiša desetak stepeni. Prosto kad pogledaš kroz prozor nervni slom krene da te piči. Kroz nervni slom prolaze i ptice koje bezuspešno pokušavaju da krešte kao Mira Škorić posle tri kutije cigara. Sve je super svi spavaju sve ljude boli glava svi se razvlače kao creva po ulicama a najhrabriji i najuporniji pokušavaju da se kreću po gradu jer jebiga moraju.
Babe divno umiru. Teatralnije nego ikada. Sve su već onako baš baš na samrti jer ovo vreme božemesačuvajnemogujaovo. Ne mogu ni ja baba.
Moda me prosto oduševljava ovih dana. Studenti koji su uredno prvog maja spakovali svoje kapute cipele čizme i odneli kućama sada trčkaraju u platnenim patikama i bermudama za autobusima jer je majka poslala sve to nazad plus čajeve vitamine voće i malo belog luka. Ovi odavde ne mogu psihički da obuku debelu jaknu ali moraju pa izgledaju kao da ih je neko tukao danima u podrumu.
Jagode koje prodaju u gepeku i pored maxija rodića na sivim trotoarima izgledaju kao da se neki patuljak sreće posrao po nama da nam zagorča život što ne možemo da uživamo u hladnim jagodama na toploj terasi uz ledenu kafu i ventilator.
Jako mi je žao gazdi na Štrandu. U što će ti ljudi da završe u kafanama pijani jer ode im sezona svaki dan gube pare a već su dosta uložili. Nema ni razuzdanih maturanata da nagrnu i popiju po pivo sa limunom i malo vinjaka. Jebiga.
Odoh da spavam i plačem.
Нема коментара:
Постави коментар