Draga moja bako

Dugujem ti toliko objašnjenja.

Bila si tu kada sam ostala sama, bila si tu i pružila mi dom, bila si tu kada sam ti na krilu plakala, bila si tu kada sam se smejala lusteru koji visi, bila si tu kada sam donela mrtvog goluba i tražila ti da ga oživiš, bila si tu kada sam padala sa stepenica i prvi i drugi i treći i stoti put, bila si tu kada sam pala sa terase, a deka me uhvatio, palila si sveću svakog 4. maja, bila si tu kada se ceo svet rušio, bila si tu kada sam naučila da vozim bajs, bila si tu kada sam padala sa rolera i dizala me iako si znala da nije to baš za mene, bila si tu da izmeriš svaku temperaturu, bila si tu da mi zasladiš svaki gorak lek, bila si tu kada sam pokušala da napravim kućicu na drvetu, bila si tu kada sam tražila lepu brenu kasetu i barbiku, bila si tu kada sam umakala nos u eurokrem, bila si tu kada sam svako jutro dočekala na stolu domaći hleb i onaj tvoj ajvar koji toliko volim, bila si tu kada sam odlazila daleko, bila si tu kada sam se vraćala, bila si tu kada sam ostajala, bila si tu kada sam volela, bila si tu kada su letele stvari i grube reči, bila si tu kada sam plakala neutešno, bila si tu kada god sam živela.

I nikada ništa nisi pitala.

Hvala ti.

Jesen u mom junu

Moje omiljeno godišnje doba je godišnje doba koje se samo pojavi nepozvano bez razloga bez konsultovanja kalendara i tako traje i traje... Pa dok ne pocrkamo svi. 

Priroda je zelena sve cveta a napolju je tmurno i pada kiša desetak stepeni. Prosto kad pogledaš kroz prozor nervni slom krene da te piči. Kroz nervni slom prolaze i ptice koje bezuspešno pokušavaju da krešte kao Mira Škorić posle tri kutije cigara. Sve je super svi spavaju sve ljude boli glava svi se razvlače kao creva po ulicama a najhrabriji i najuporniji pokušavaju da se kreću po gradu jer jebiga moraju.

Babe divno umiru. Teatralnije nego ikada. Sve su već onako baš baš na samrti jer ovo vreme božemesačuvajnemogujaovo. Ne mogu ni ja baba. 

Moda me prosto oduševljava ovih dana. Studenti koji su uredno prvog maja spakovali svoje kapute cipele čizme i odneli kućama  sada trčkaraju u platnenim patikama i bermudama za autobusima jer je majka poslala sve to nazad plus čajeve vitamine voće i malo belog luka. Ovi odavde ne mogu psihički da obuku debelu jaknu ali moraju pa izgledaju kao da ih je neko tukao danima u podrumu.

Jagode koje prodaju u gepeku i pored maxija rodića na sivim trotoarima izgledaju kao da se neki patuljak sreće posrao po nama da nam zagorča život što ne možemo da uživamo u hladnim jagodama na toploj terasi uz ledenu kafu i ventilator.

Jako mi je žao gazdi na Štrandu. U što će ti ljudi da završe u kafanama pijani jer ode im sezona svaki dan gube pare a već su dosta uložili. Nema ni razuzdanih maturanata da nagrnu i popiju po pivo sa limunom i malo vinjaka. Jebiga.

Odoh da spavam i plačem.

Šta da obučem kada dođe televizija

- Znaš Mia, nešto sam razmišljala, puna je crna hronika, stalno se nešto dešava neka ubistva, pljačke, kriminal se stalno dešava. Da, da... Šta ako se nešto desi u našem kraju, i dođe televizija i ja nemem šta da obučem???

Hoćeš piškiš, nećeš piškiš

Baba i ja kad smo bile male

Ušuška mene baka, legne i ona da spava, pogasi se sve, tv, svetlo...

Ja: Bako upali svetlo u kupatilu bojim se.
Baba: Ne boj se baka je tu.
Ja: Upali svetlo bako bojim se.
Baba: Dobro, ajde.
Baba legne opet u krevet.
Ja: Bako skroz otvori vrata od kupatila nemoj tako malo izgleda kao neki duh da je ispred kupatila.
Baba: Mia, spavaj, neće se ništa desiti.
Ja: Otvori!!! Bojim se, evo ga duh!!!
Baba: Dobro evo!
Baba opet legne.
Ja: Bako žedna sam.
Baba: Ustani da piješ vode sama.
Ja: Bakooo ti mene ništa ne slušaš, ispred kupatila je duh, moraš sa mnom.
Baba: Joj Mia, pusti me da spavam.
Ja: Bako jako sam žedna hajde sa mnom.
Baba: Dobro doneću ti ja!
Ja: Hvala bako. (popijem vodu) Još.
Baba: Evo...
Ja: Hvala bako.
Baba: Ništa, hajde sad spavaj.
Baba legne.
Ja: Baba?
Baba: Šta je sad?
Ja: Piški mi se.
Baba: Mia znaš šta ja ću da legnem u kupatilo pa ti dođi kad ti nešto zatreba ja sam tamo!!!
Baba krene ka kupatilu sa jastukom.
Ja: Bako možeš i kod mene da legneš.
Baba: A to si htela??? Pa što odmah nisi rekla.
Ja: Hehe. Laku noć bako.
Baba: Laku noć dušo.
Ja: Bako češkaj me.

I miss you, baba

Kako bi recimo izgledao jedan moj povratak sa posla da još uvek živim sa babom.
ZAMISLIĆEMO
evo
ZAMIŠLJAM

-Jao Mia kako si se sva ofucala pogledaj se.
-Mani me baba, daj mi da jedem, i stavi kafu.
-E nećeš mi ovde pušiti da znaš.
-Ja ne pušim.
-Ti misliš da sam ja luda, pa da ona misli da sam ja luda. Ajde idi peri ruke da te sada ne zadavim ovom žicom za ribanje.

ja jedem, ćutim, baba naravno ima svašta da kaže...

-Znaš šta mi se desilo (OVO MI JE STVARNO PRIČALA) onaj komšija od gore svaki dan mi zvoni na vrata. Svaki dan. Ja njemu naravno nikada neću odgovoriti, ali meni nije jasno šta on oće od mene. Jedan dan me je gledao dok sam izlazila iz stana onako pohotno. Videlo se da nešto oće. A ja ne smem da ga pitam sramota me je.

-Baba ne muva te sigurno.

-Kakve muve crne Mia zima je. Nego slušaj pošto ti više ne živiš ovde ajde da se dereš sad malo kao deri se BABA DONESI MI VODE tako nešto.
Evo ja ću stati u kuhinju ti idi u svoju sobu i deri se.

-Baba donesi mi palačinkeeee!!!

-Ma nema palačinki musaku sam kuvala!!

-Baba donesi mi vodeeee!!!

-Ma idi sama uzmi lenčugo! (ulazi u sobu) jesam li ti ja sluškinja ovde idi sama uzmi, i kakve sad palačinke? Odakle mi? Hoćeš da ti napravim?

-Ma alo jesi rekla da se derem?

- Pa da ali malo realnije, da sam pekla palačinke osetilo bi se, ovako lepo oseti se musaska i gotovo. Biće sumnjivo.

-Okej
Baba donesi mi musakuuuu!!!

-Pa jesam ti već sipala kravo, šta je sa tobom?

-Jel ti mene baba zajebavaš?

-Ma ko ovde viče već pola sata daj palačinke daj ovo daj ono?
E, dobro je bilo, ajd sad se vrati da jedeš. Jesi još gladna?

Kako slomljeno srce zakrpiti

Ulazim u kuću posle napornog dana, mislim više ulećem nego što ulazim jer nenormalna potreba za toaletom čini svoje. Baba me zaustavlja ispred kupatila NARAVNO nešto da mi kaže što NARAVNO ne može da sačeka i kreće...
- Mia moram nešto da ti kažem... JU, MIA MIA JOJ pogledaj se u ogledalo molim te!
Okreće me ka ogledalu u hodniku, i staje pored mene...
- Pogledaj kako izgledaš. Pogledaj svoje lepe plave oči. Pa ne sijaju se, zašto?
- Bako mani me ne mogu stvarno sad da se bavim sjajem u očima, moram prvo da piškim, posle ćemo.
- Ne odmah ćemo.
- Jel mogu samo da piškim ženo?
- Ajde, čekam te u kuhinji.

- E, evo me. Što mi se ne sijaju oči, ne sijaju mi se jer mi je slomljeno srce, eto bako, i pusti me sad.
- Dobro Mia pustiću te, ali moram nešto da ti kažem. Pre svega jel te skoro neko podsetio koliko si divna?
- Jesu prijatelji...
- E kurac je to, sama moraš, ma kroz šta da prolaziš, moraš to sama sebe da podsećaš svaki dan i da veruješ u to. Ej muke su ti ljubavne najteže, ja to vrlo dobro znam. Teško je jednoj ženi, kakve smo ti i ja, samoj sa sobom, a ne još kad je sa nekim, da se u to svim srcem, i onda ispadaš na kraju budala. Jesam u pravu?
- Jeste, baš je tako kako kažeš.
- Joj mala moja, slomljeno srce mora da se zakrpi. I požuri polako da ga zakrpiš što pre. Slomljeno srce je kao sako koji dugo imaš, i voliš da ga nosiš, a onda ti pukne šav, pa kad ga zakrpiš možeš i dalje da ga nosiš, ali se vidi da je tu bila rupa nekad. Ali nosiš ga i dalje, jel, nosiš ga i kombinuješ sa nekim drugim pantalonama, košuljama, staviš broš da prekriješ grešku na njemu, ali ti znaš da je tu rupa. E tako ti je i sa srcem. Da ti kažem odmah, da rana će zauvek ostati u tebi, ali ti moraš dalje. Moraš da budeš svesna svih lepota koje se kriju u tebi, a one se vide u sjaju tvojih očiju, i to ljudi vide. A neko će od tih ljudi doneti taj broš, ili iglu i konac da sakrije tu rupu od tebe, i od drugih. Nadaj se, uvek se nadaj, da će sve biti u redu, da ćeš biti u redu, da će ti se sreća smejati uskoro širokim osmehom. Ti si krhka duša, krhkoj duši trebaju čvrsta leđa da je nose, i veliko srce nečije koje će sve tvoje lepote i mane razumeti.
Pij kad ti se pije, jedi kad ti se jede, plači kada ti se plače, pevaj kada ti se peva, smej se histerično kada ti se histerično smeje, jer moraš da dozvoliš sebi i najveću tugu ako treba, da prebrodiš ovu oluju koja je ispred tebe.
Jesi gladna?

Moja baba - Moje dete

Videla sam nečiju baku kako pretrčava ulicu na par metara od pešačkog prelaza. Pala je u nesvest na sredini prelaza, saobraćaj se zaustavio, ljudi su joj pomogli da ustane i da pređe na drugu stranu. Žure bake često, jer misle kako nemaju vremena, a tako ga upravo skraćuju. Tačnije veće su šanse da ga skrate. Tako da sam ja čim sam stigla kući razgovarala sa mojom.
-Baba jel prelaziš ti ulicu van pešačkog prelaza?
-Ja? Pa ja to ne bih uradila nikada. Znam da ima tih guski koje trčkaraju svuda mrzi ih da odu na serafom. Ja kažem ŽENO ENO TI TAMO PREĐI. Nedokazne babe, lude žene. Gde ona žuri molim te, ja lepo krenem dok još nije toplo pa polako i sve stignem.
-Videla sam jednu baku danas skoro da je poginula, pretrčavala je put.
-PRETRČAVALA? A joj ja nisam potrčala od rata. Niti imam nameru. Ja da trčim? Dobro da li ti ja delujem kao neko ko može da trči. Blago njoj kad još može.
-Dobro hoćeš me pustiti da ti ispričam do kraja?
-Ma ne zanima me, poremećeni fiju fiju ljudi me ne zanimaju. Ja ti se lepo družim sa Natašom, ona i ja nikada nismo pravile gluposti, pa nismo deca. Dobro jednom je Nataša bacila žvaku u travu, i šta žvaće žvaku meni se zalepi za protezu ali njoj je muž kupio zube u Nemačkoj kad je živela ona može da žvaće i traktorsku gumu. Jesi gladna?