Pe eM eS

Ulazim u kuću nervozna, umorna, pokisla, gunđam od kad sam počela da se približavam zgradi. Bacam stvari u sobu, i odlazim u kupatilo, zadržavam se na ogledalu 10 minuta, gledam se, plače mi se. Baba ulazi u kupatilo, seda na wc šolju i kreće: Znam da ne mogu da te oraspoložim ti, ženo u PMS-u, ali da ti kažem, jednoga dana nećeš više imati PMS i nedostajaće ti. Znaš li ti da ja nemam nikakve emocije. Mene ništa ne može da rasplače, ne može ništa da me iznervira, dobro, može da me usreći. Dakle jedino što ja mogu da osećam su ravnodušnost i sreća, i ljubav prema tebi, naravno. A znaš li koliko bih volela da recimo sada počnem da se nerviram zato što se nisam dobro ofarbala, što me boli koleno od kad sam ustala zbog ove kiše, što nemam para da kupim aparat za kokanje kokica, što mi je zagoreo ručak, što mi je jedna sisa veća od druge... Ja mogu samo da ti pričam o tome šta mislim, i možda bih ti delovala iznervirano zbog toga, ali zapravo sam ravnodušna. Nemam šta da izgubim, a volela bih da mislim da imam svašta da izgubim, kako mi fali taj osećaj da ću izgubiti nešto, da će nešto proći, fali mi da sam nestrpljiva, da nešto ne mogu da dočekam. Moraš Mia da uživaš u tome.
Staje iza mene, stavlja mi ruke na ramena i nastavlja: Lepa si, pogledaj koliko si lepa. Mlada i lepa. Mia to je sve što ti treba. Sve ostalo u životu je sranje osim pišanja. A vidi i te tvoje oči, pune su vode i kad ne plačeš, pa ej, neko bi ubio za takav pogled. Diši duboko samo, i pokušaj da uživaš u svakom osećanju u sebi, i u lepim osećanjima i u ružnim, jer ti osećaš dušo moja, i to je divno. Znam da si gladna, napravila sam ti krofne.
Smejem se, i klimam glavom.